Историјат
Развој наше школе кроз време, од првих генерација до савремене образовне установе
Од 1745. до 1936. године
За време владавине Марије Терезије бележе се значајни потези на плану образовања у нашем граду. Према записима Милекера постојање прве српске, обавезне, школе бележи се 1745. године за децу од шесте до тринаесте године.
Почетком XIX века у Великом Бечкереку постојале су три српске вероисповедне школе и то у центру града поред Св. Успенског храма, у Милетићевој улици и у Граднулуци, поред Св. Ваведенског храма.
Управо тада, у Граднулици, поред Св.Ваведенског храма, 1808. године, започиње свој живот да живи наша школа, једна од најстаријих у нашем граду. Сазидана од чврстог материјала састојала се од дугачког ходника, две учионице и канцеларије управитеља. Ђаци су радили уз петролејке. У зимском периоду ложила се слама, огризина и стабљике сунцокрета. Тек касније почела су да се користе тучане па гвоздене пећи.
Значајно место у раду ове школе која је носила име великог просветитеља Доситеја Обрадовића, заузимао је Душан Грунчић. Он је 36 година службе провео у граднуличкој школи као учитељ и управитељ, па су врло често ову установу називали Грунчићевом школом. Све до 1936. године ова школа је служила образовању Граднуличана.
Треба напоменути да су у Граднулици у том времену живели знаменити људи попут Константина Данила (1798 – 1873), сликара портретисте, код кога је чувени песник и сликар Ђура Јакшић учио сликарство. Ту је и Павле Аршинов (1855 – 1937) који је рођен у Граднулици, а познат је као професор и народни просветитељ.
Од 1936. до 1952. године
Године 1936. почела је изградња нове школе по пројекту архитекте Ђорђа Табаковића. У темеље је уграђена боца са повељом са златотиском исписана краснописом чији је текст гласио: „…Грађанство града Петровграда високо ценећи народну просвету подиже ову нову основну школу у спомен блаженопочившег Витешког краља Александра I Карађорђевића Ујединитеља која данашњим и будућим поколењима народне узданице, школској омладини треба да послужи као топло гнездо, у коме ће се васпитавати, просвећивати и напајати духом науке”.
Нова зграда је марта 1938. године предата на коришћење грађанству Граднулице. Овом свечаном чину присуствовао је и краљев изасланик. Нова школа добила је име „Витешки краљ Александар I Ујединитељ“. Била је то најлепша грађевина у Граднулици, модерно здање на углу Манастирске и улице Цара Душана, на путу према центру града која је својом импонзантношћу одударала од осталих грађевина у том крају. Кључеви од школе предати су управитељу школе, Браниславу Радаку.
Изграђена је у облику ћириличног слова „Г”. Улазило се у простран хол поплочан црно-белим плочицама чији су зидови били обложени мермером. Школа је располагала са осам учионица, четири на спрату и четири у приземљу. Све су биле простране и светле. Школа је располагала модерном салом за физичко васпитање чији је под био од паркета. У саставу сале изграђене су свлачионице из којих се улазило у купатило са шест тушева. У сали је постојала позорница јер су се у овој просторији одржавале школске свечаности. У учионицама и ходницима постојало је парно грејање.
Почетак Другог светског рата донео је обуставу рада школе у више наврата. Најпре је служила као гарнизон окупаторској војсци, затим као партизанска болница за рањенике са Сремског фронта, а после рата као касарна за војнике ЈНА.
Од 1952. године
Школа је поново почела с радом 1952. године.
Од ослобођења па до 1954. године носи назив Осмољетка број 4.
На седници градског већа Народног одбора града Зрењанина одржаној 29. I 1954. године одлучено је, између осталог, да Осмољетка број четири добије назив Осмогодишња школа „Ђура Јакшић“ по прослављеном песнику и сликару који је једно време живео на Граднулици.
Број деце је током педесетих година стално растао, па је зграда капацитета 280 ученика морала да прими 1000 ђака. Радило се чак и у три смене. Зато је у периоду од 1957. до 1962. године на територији Шумице изграђена нова зграда као издвојено одељење школе. Године 1963. од тог издвојеног одељења формирана је нова школа „Јован Јовановић Змај“, а школа „Ђура Јакшић“ остала је са осам учионица и седамнаест одељења од првог до осмог разреда.
У периоду од 1960. до 1963. године на месту некадашњег трема изграђена је радионица за наставу техничког образовања. Библиотека је започела с радом. Тај тренутак забележен је и у Просветном прегледу.
Наредних петнаестак година, поред ситних поправки, чињени су значајни покушаји да се осавремени настава и боравак деце у школи учини што пријатнијим. Осавремењавање наставе омогућило је прелазак на петодневну радну недељу. Формирају се специјализоване учионице за одређене наставне предмете. У школском дворишту изграђена је нова наменска зграда за ученике у продуженом боравку са савремено опремљеном кухињом, великом трпезаријом, две учионице и просторијом за поподневни одмор ученика.
Године 1970. први пут је организована школа у природи, а сваког летњег распуста ученици су боравили на мору.
1991. године стигли су и први ученици из Јанков Моста.
Од отварања основне школе „Витешки краљ Александар I Ујединитељ“, (марта 1938. године) преко формирања Осмољетке број 4. до свих ових година, колико носи име Ђура Јакшић, звање управитеља (доцније директора) понело је њих осморо: Борислав Радак, Радоје Грујић, Милорад Павлов, Радомир Зотовић, Вићентије Даријевић, Славко Максимов, Миодраг Достанић, Весна Сакелшек и Маја Алмажан.